U prvoj fazi, kad pokrenu kompanije, osnivači preduzetnici su posebno koncentrisani na rast i to tako treba biti. U ranim fazama rast je pokazatelj da dobro zadovoljavamo potrebe svojih klijenata i zbog toga i broj klijenata raste. Ono čega često nismo svesni jeste da taj rast košta i da ga treba na neki način finansirati.
U početku to može biti od strane dobavljača i klijenta, ali s vremenom i povećanjem kompleksnosti poslovanja firma usporava i to nije dovoljno, a kad se pojave konkurenti koji nude finansiranje klijentima i avansno plaćanje dobavljačima, situacija postaje kapitalno zahtevnija. Potrebno je sve više kapitala vlasnika i kreditiranja banaka ako se želi zadržati visoka stopa rasta i tu se vidi ko je pravi preduzetnik, a ko samo oportunista koji je iskoristio situaciju kratkoročno.
Dve vrste preduzetnika
Jim Collins kaže u prvoj knjizi „Stvoreno da traje” da postoje dve vrste preduzetnika. Oni koji grade firme da traju i ovi drugi oportunisti. Ovi koji grade firmu da traje, rade jake temelje i stalno ih proširuju i učvršćuju, a ovi drugi grade bez temelja pa dokle izdrže. Zato samo 0,1 posto ili 1 promil dođe u fazu velike firme, ostali propadnu putem jer temelji ne mogu izdržati. U početku, ako želimo stvoriti prednost, kapital ne bi trebalo izvlačiti iz firme, to jest trebalo bi u firmi ostavljati 100% zarađenog novca kako bismo je snažno kapitalizovali i brzo rasli. Kasnije, kad firma postane visokoprofitabilna, smatra se „pristojnim” izvlačiti 20-40% zarađenog profita, a ostalo i dalje treba ulagati u rast i razvoj firme.
Kao što firme imaju životne cikluse, tako i biznisi imaju cikluse razvoja i toga treba biti svestan i prilagođavati im način poslovanja. Svaki biznis dođe do faze kad se konsoliduje i kad raste koliko raste market, što znači jednocifreno. Do tog trenutka firma mora biti profitabilna kako bi mogla učestvovati u konsolidaciji biznisa, jer tada nema više mesta za slabe, jer vetar više ne duva i ćurke ne lete, a nema ni plime da diže i male i velike brodove. U tom trenutku, kao i u svakoj krizi, vidi se ko pliva bez gaća, to jest bez kapitala. Tu na videlo dolazi da je većina preduzetnika izvlačila previše novaca iz firme i da su firme nisko likvidne. U Republici Hrvatskoj prosečna likvidnost je mala i firme su generalno nisko likvidne (manje od 30% u proseku), a verujem da je tako, ako ne i gore, na području cijele Ex Yu. Smatra se da bi se likvidnost firme trebala kretati između 40% i 60% to jest udeo kapitala vlasnika bi trebao biti između 40% i 60% u aktivi kompanije. U dobrim vremenima kapital treba ići ka 40% jer se tada treba zaduživati i iskoristiti potencijal rasta biznisa dok ga ima, a u krizi treba smanjiti izloženost kreditima jer oni dodatno povećavaju rizik koji u takvom vremenu treba smanjiti.
Kapitalizam je naziv igre
Preduzetnici često nisu svesni da se ova igra zove kapitalizam i ako želite igrati veliku igru, potreban je veliki kapital. Takođe je bitno istaknuti da smo mi osnivači vlasnici kapitala, a vlasnici firme su svi zaposleni, jer oni su vlasnici svojih radnih mesta i najvrednije je u njihovim glavama. Danas većina vrednosti firme leži u nevidljivim vrednostima, a manje od 20% vrednosti firme je u materijalnim stvarima koje proizlaze iz kapitala. Cena kapitala na tržištu kapitala je sve manja, a cena rada na tržištu rada sve veća, tako da je jasno gde je moć.
Najvrednije što firma ima su kupci i zaposleni, a posebno menadžment ako ga firma ima ne samo na papiru. Izuzetno su važni i brendovi i jedinstvena znanja ili patenti koji su u firmi. Najvrednije svetske firme imaju više od 90% vrednosti u tim nevidljivim delovima (ljudi, klijenti, platforma, brendovi, patenti…) zato je uloga menadžmenta ključna jer treba sa svim tim vrednostima dobro upravljati.
Tri faze razvoja kompanije
U prvoj fazi razvoja kompanije potrebno je razviti Market sistem, to jest mrežu kupaca i ponudu vrednosti koja zadovoljava potrebe kupaca. Posledica dobro razvijenog Market sistema je visok rast prihoda.
U drugoj fazi treba razviti Operativni sistem, to jest dobro upravljanje resursima svih vrsta izvorno ljudskim, a zatim i svim ostalim – materijalnim, tehnološkim, lagerima, brendovima. Posledica dobrog upravljanja resursima je nizak operativni ciklus novca, to jest manja potrebna količina kapitala vlasnika kako bi firma mogla uspešno funkcionisati. Upravo se u tom trenutku dešavaju problemi i firme usporavaju rast jer loše upravljaju resursima pa im je potrebno više kapitala i više finansiranja. Postoji izreka koja kaže: Promet je nužnost, profit je dobar, ali cash flow je kralj, jer firme ne propadaju ni zbog prometa ni zbog profita, već zbog nedostatka novca, to jest zbog lošeg upravljanja operativnim ciklusom novca. Operativni ciklus novca duži od 180 dana znači da firma gubi novac i da joj je budućnost upitna. Operativni ciklus od 180 dana znači da je firmi potrebno kapitala vlasnika za promet kompanije od 180 dana. Kad je previše kapitala u firmi, s druge strane, to nije isplativo za vlasnike kapitala i tu dolazimo do sledeće greške koju prave preduzetnici kad zaboravljaju da su oni u isto vreme i investitori i da moraju imati razuman povrat na svoj kapital. Previše kapitala olakšava rad, ali znatno smanjuje profitabilnost, to jest povrat na uloženi kapital. Odgovoran investitor nikad nema ukupnu imovinu u jednom projektu, a preduzetnicima se često dešava da sve što imaju ulože u svoju firmu i onda još time ne upravljaju dobro pa imaju nizak povrat. Prosečan povrat na imovinu svih kompanija koje kotiraju na berzi zadnjih 100 godina kreće se oko 12%. Traženi povrat trebao bi zavisiti o stupnju rizika projekta u koji je uloženo. Što je veći rizik, trebao bi biti veći povrat. Rizik umnogome zavisi od veličine i likvidnosti kompanije. Male i niskokapitalizirane firme imaju ogroman rizik i zato na takvim projektima povrat mora biti jako velik da bi se ulaganje isplatilo.
U trećoj fazi rasta i razvoja, koja se još naziva i profesionalizacija, potrebno je razviti menadžment sistem, to jest profesionalni upravljački sistem koji se sastoji od planiranja, strukture, edukacije menadžmenta te sistema merenja i nagrađivanja. Tek nakon završene treće faze rizik kompanije znatno se smanjuje, profitabilnost i operativni ciklus novca postaju upravljivi, investicija dugoročno održiva, a kompanija je spremna za daljni rast i razvoj. Ovo je tačka do koje dođe manje od jednog promila firmi, tj. svaka hiljadita kompanija dođe do ove faze gde postoji profesionalni menadžment, a kompanija i dalje ima sačuvan preduzetnički duh.
I to nije kraj…
Potrebno je još razviti i vrednosni sistem kako bi sve ovo dobilo pravi smisao i tada smo dobili zaokruženu celinu koja ima glavu i rep, koja je dugoročno održiva i društveno odgovorna. Tada se iz plemena pretvaramo u instituciju koja je stvorena da traje i koja ima trajne zajedničke vrednosti koje ih čine celovitom zajednicom, gde vlasnik više nije faktor bez kojeg se ne može. To je i trenutak kad se vlasnik može povući u mirnije vode sa spoznajom da je napravio velik posao ne samo za sebe i svoju porodicu već i za sve zaposlene, ali i za zajednicu u celini i da je ostavio iza sebe sistem koji će trajati i stvarati vrednost za sve koji su povezani sa njim.
