Udeo u porodičnoj kompaniji može da se prenese na naslednike lako, dovoljan je ugovor o poklonu udela ili ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, kao jedna vrsta „privilegovanog” poklona iz oblasti naslednog prava.
Imajući u vidu ekspeditivnost u radu Agencije za privredne registre, od momenta sačinjavanja ugovora do momenta kada će naslednik (on/ona) ili naslednici biti upisani kao vlasnici udela ne mora da protekne ni više od par dana.
Dakle, em ugovor može da bude krajnje jednostavan (bukvalno jedan list papira), em je procedura brza (par dana za upis pred APR-om), praktično je sve „mačiji kašalj” ili možda nije?
Pod pretpostavkom da postoji jedan naslednik te da su naslednik, osnivač, kompanija i porodica pravovremeno pripremljeni („4 pripreme”), stvar je, po pravilu, jednostavna.
Recimo da gornji „princip jednostavnosti” do određene mere postoji i kad su naslednici slične životne dobi, sa manje-više jednakim angažovanjem (ili neangažovanjem) u radu porodične kompanije, sličnih kapaciteta i interesovanja u vezi s porodičnom kompanijom. No, takvi slučajevi su vanredno retki i najčešće jedan naslednik „više vuče”, više veruje u budućnost biznisa kojim se bavi porodična kompanija, više je doprineo razvoju kompanije svojim radom u poslednjih par godina itd. Istovremeno, možda baš onaj drugi naslednik koji je trenutno malo „povučeniji” ima bolju viziju, veći potencijal za buduće vođenje biznisa, određene talente i veštine koji su porodičnoj kompaniji preko potrebni, ali trenutno ih ne stavlja u funkciju porodične kompanije itd. Hm, ovde već deluje da se možda cela stvar malo komplikuje.
Najveća dilema
Naime, najveća dilema koju većina osnivača ima je „kako biti pravedan prema deci, a učiniti najbolje za kompaniju” jer ono što je pravedno prema deci ne mora biti najbolje za kompaniju i obratno. Ono što je još opasnije od te dileme jeste da ona ne postoji, jer u tom slučaju, tj. bez te dileme, teško je imati zdravu sukcesiju i dugovečnu porodičnu kompaniju, te održati kvalitetne porodične odnose, bez obzira na to kako se sprovede proces sukcesije.
I tako, sve negde deluje lako, onda se ispostavi da možda i nije, pa se na sve to opravdano javi gornja dilema i onda od jednog jednostavnog pravnog posla (poklona) imamo glavobolju u najavi i često „blokadu” kod osnivača i pitanje: „Šta ćemo sad?” Osnivači-preduzetnici, naviknuti da probleme uglavnom rešavaju sami, često pokušavaju da sami smisle i rešenje ove jednačine i onda, posle neprospavanih noći i dugog promišljanja, sledi pitanje: „Mislio sam da to podelim ovako, ćerki 25% jer radi u firmi, sinu 15% jer ne radi u firmi, a meni da ostane 60% tako da i dalje imam kontrolu. Šta mislite o tome?”
Jedini mogući odgovor na to pitanje je kontrapitanje: „Odakle takva ideja dolazi i gde se s tom idejom ide?” Tu dolazimo do ključne stvari: za uspešnost tranzicije u porodičnoj kompaniji, pored „4 pripreme” (priprema naslednika, osnivača, kompanije i porodice) najvažnije je da se razume prošlost (tj. ono što prethodi tranziciji) i da se usaglase planovi za budućnost! Kad su osnivači i naslednici oko toga međusobno otvoreni, kada se komunikacija oko tih stvari vodi na uređen i strpljiv način, šanse da tranzicija bude uspešna drastično se povećavaju.
Stoga je i preporučljivo (da ne kažem neophodno) da se procesu tranzicije pristupa pravovremeno, sistematski, uz adekvatan metodološki pristup jer pokloniti kompaniju nije isto što i pokloniti npr. stan. Kompanija je živ organizam, koji mora da se svakodnevno održava i da se o njemu brine, i kao takav jako loše podnosi bilo kakve nesuglasice članova porodice i neusaglašenost porodične strategije i viđenja razvoja daljeg poslovanja.
Kad osnivač i članovi porodice (pre svega, naslednici) jedni drugima daju dovoljno vremena, kada o pitanjima sukcesije (i u upravljanju ali pogotovo u vlasništvu nad porodičnom kompanijom) razgovaraju i trude se da razumeju jedni druge, kada su naslednici spremni da prihvate činjenicu da nije dovoljno krvno srodstvo sa osnivačem da bi se poslovanje preuzelo, onda će prenos udela na naslednike biti izvor daljeg rasta i razvoja i porodice i kompanije, a ne izvor sukoba.
Milovan će govoriti o ličnom iskustvu u radu sa porodičnim kompanijama 19. aprila u Beogradu na petom BIZIT seminaru o nasleđivanju porodičnog biznisa „Tradiciju nemamo, znanje i iskustvo imamo“. Prisustvo uživo je jedini način da čujete iskustva (ne)uspešnih tranzicionih procesa, od onih koji su ih već prošli! Prijavite i na vreme obezbedite svoje mesto!
