Nakon rada u jednoj od najvećih advokatskih kancelarija u Beogradu, na nekim od najzanimljivijih projekata u Srbiji, sa trojicom prijatelja i kolega osnovao je Four Legal, sa namerom da zajednička znanja i iskustva iz raznih oblasti (M&A, bankarstvo i finansije, upravljanje NPL portfolijima, stečaj) integriše u celinu i, pre svega, domaćim klijentima omogući da budu ravnopravni pregovarači i učesnici u složenim transakcijama. Taj plan daje rezultate, Four Legal trenutno broji 14 ljudi, sa portfeljom klijenata od early stage lokalnih startup-ova do nekih od najvećih svetskih kompanija.
Pored kontinuiranog rada na poslovima biznis transfera (gde je uključen i u razvoj web platforme koja treba da olakša biznis transfere malim firmama), interesovanja mu sežu ka povezivanju prava, biznisa i sporta, tako da je pored rada na jednom startup-u koji se tiče sporta i član Žalbenog veća ABA lige (Adriatic Basketball Association).
Blokada u odlučivanju u okviru porodičnih kompanija i društava sa ograničenom odgovornošću, kao najzastupljenijeg vida organizovanja uopšte, jedan je od većih rizika u poslovanju, a Zakon o privrednim društvima (ZPD) o tome ne sadrži nijednu odredbu.
Da li je zakonodavac mislio da je to pitanje nebitno ili je ostavio vlasnicima kompanija da, koristeći postojeće mehanizme ZPD-a i opšte principe kompanijskog i ugovornog prava, samostalno regulišu to pitanje?
Da li vlasnici kompanija očekuju da zakonodavac „više brine o njima” nego što oni „sami brinu o sebi”?
Šta je blokada u odlučivanju?
Najjednostavnijim rečnikom, blokada u odlučivanju postoji kada skupština d.o.o. (koju čine vlasnici d.o.o.) ne može da donese odluku jer ne postoji kvorum ili zato što ne postoji potreba većine, pri čemu nedonošenje konkretne odluke ugrožava uobičajeno poslovanje društva.
Blokada u odlučivanju je praktično nemoguća ukoliko kompanija ima samo jednog člana (tzv. jednočlano društvo), tj. ukoliko je jedno lice vlasnik 100 odsto udela u kompaniji.
Doduše, moguće je da vlasnik nije siguran oko odluke koju treba da donese i da, kolokvijalno govoreći, ima „blokadu u odlučivanju”, ali to je već van domašaja kompanijskog prava. Takođe, moguće je zamisliti da jednočlano društvo ima npr. dva direktora koja su međusobno ograničena supotpisom i da ne mogu da se saglase oko preduzimanja nekog pravnog posla (jedan direktor hoće, a drugi neće da zaključi ugovor) i to bi moglo da liči na blokadu u odlučivanju, ali suštinski nije. Naime, i dalje vlasnik može da „preseče”, tj. da razreši nekog direktora ili da mu smanji ovlašćenja i da pravni posao bude ili ne bude preduzet, ali blokada na operativnom (upravljačkom) nivou biće rešena.
Međutim, šta se događa ako kompanija odmah prilikom osnivanja ima više od jednog vlasnika ili ako jedini osnivač, tokom životnog veka kompanije, prenosi udele članovima porodice ili trećim licima?
Šta prethodi i kada dolazi do blokade u odlučivanju?
Po pravilu, blokadi u odlučivanju prethodi:
• Osnivanje d.o.o. između bliskih prijatelja ili članova porodice, gde se najčešće uopšte ne pregovara o sadržini osnivačkog akta (verovatno jer je pregovaranje negde sinonim za nepoverenje).
• Olako prenošenje udela među članovima porodice (osnivač „upiše” decu kao suvlasnike udela bez razumevanja posledica takvog prenosa).
• Nemanje porodičnog protokola, kao korektiva i način pripreme i kompanije i naslednika i osnivača kako ne bi došlo do „olakog prenosa udela”.
Pretpostavka je da će se, kada neko treće lice (npr. kompanija) stiče deo udela od osnivača (ili sa fizičkim licem formira joint venture, tj. novu firmu), o osnivačkom aktu detaljno pregovarati i da će mogućnost blokade u odlučivanju biti ili isključena ili da će pitanja u odnosu na koje do blokade može da dođe (npr. kako se raspoređuje dobit) biti precizno definisana, izolovana i u odnosu na ta pitanja biće predviđen mehanizam kako blokada da se reši.
Primer 1: „Školski primer“ stvaranja preduslova za blokadu u odlučivanju je kada je društvo dvočlano (dva lica vlasnici po 50% udela u kompaniji) a osnivački akt društva se uopšte ne bavi pitanjem blokade u odlučivanju. Praktično, u takvim kompanijama blokada u odlučivanju konstantno „lebdi u vazduhu“ i ako vlasnici ne mogu da se dogovore oko nekog pitanja odluku je nemoguće doneti. Zamislimo situaciju da takva kompanija ima jednog direktora koji podnese ostavku, a vlasnici ne mogu da se dogovore koga će imenovati na mesto direktor. Ko u tom slučaju zastupa društvo, potpisuje ugovore, plaća plate?
Primer 2: 80% udela ima 1 član, a 20% drugi član, a osnivačkim aktom je (pre svega, u cilju zaštite manjinskog člana) predviđeno da se određene odluke donose jednoglasno (npr. direktor se bira jednoglasno ili odluke o povećanju kapitala, zaduživanju društava ili slično, moraju da se donose jednoglasno). Nemogućnost donošenja odluke neće uvek izazvati blokadu, ali istovremeno činjenica da se nedonošenje neke odluke ne rezultira blokadom ne znači da nedonošenje odluke nema negativne efekte na poslovanje društva.
Posledice blokade u odlučivanju
Posledice blokade u odlučivanju zavise od toga oko koje konkretno odluke je došlo do blokade. Primera radi, posledice bi mogle da budu kako sledi:
• Zbog blokade u odlučivanju, društvo nema direktora niti drugog zastupnika te ne može da bude zastupano u svakodnevnom poslovanju.
• Zbog blokade u odlučivanju, društvo ne može da usvoji finansijske izveštaje te nadležni organi započinju prekršajne postupke, tj. postupke privrednih prestupa.
• Zbog blokade u odlučivanju, može da dođe do spora među članovima društva (npr. spor za isključenje člana) i postavlja se pitanje kako na spor među članovima reaguju kupci, dobavljači, zaposleni, banke.
• U najgorem scenariju, zbog blokade u odlučivanju, društvo može da ode u (prinudnu) likvidaciju, a u praksi su poznati slučajevi i da su veoma uspešne kompanije zbog blokade u odlučivanju svoje poslovanje okončale kroz stečaj.
U najkraćem, što blokada duže traje, povećava se verovatnoća da negativni efekti blokade budu drastični. U praksi postoje slučajevi da čak i višegodišnja blokada u odlučivanju oko određenih pitanja (te sporovi članova) nisu uticali na pozitivne trendove rasta u poslovanju konkretnih kompanija, međutim ti primeri moraju da budu uzeti s krajnjom rezervom, tj. čak i kada postoje, ne bi smeli da budu „opravdanje” za zanemarivanje značaja ove teme.
Način rešavanja blokade u odlučivanju
„Bolje sprečiti nego lečiti” – preduslov za rešavanje blokade kreira se pre nego što blokada nastane (tj. prilikom osnivanja višečlanog d.o.o. ili prilikom prenosa udela npr. na člana porodice), te s tim u vezi, bolje je pregovarati i dogovarati se jednu godinu nego „ratovati” jedan dan.
Preporuka je da svaka promena vlasničke strukture bude propraćena izmenom osnivačkog akta (pre svega u delu većine potrebne za odlučivanje o pojedinim pitanjima i načina rešavanja blokade u odlučivanju). Važno je napomenuti da određena pitanja od značaja za međusobne odnose članova mogu da budu regulisana i ugovorom članova (Shareholders agreement) pri čemu, ukoliko vlasnici kompanije žele da imaju ugovor članova (koji, po zakonu, nije obavezan dokument), treba pažljivo da se vodi računa koja pitanja, po zakonu, moraju da budu regulisana osnivačkim aktom da bi bila obavezujuća i proizvodila pravno dejstvo. U ovom tekstu je namerno stavljen akcenat na osnivački akt, jer regulisanje bilo kog pitanja između članova putem osnivačkog akta neće biti pogrešno. Istovremeno, određena pitanja oko blokade u odlučivanju (pogotovo pitanja koja su komercijalno osetljiva kao što je cena i slično) mogu da budu definisana i ugovorom članova, ali u tom slučaju je neophodno voditi računa da osnivački akt i ugovor članova budu međusobno „povezani” kroz međusobna upućivanja (jedan akt da upućuje na drugi), a u nekim slučajevima (gde je zakonski neophodno da konkretno pitanje bude reflektovano i u osnivačkom aktu) i kroz ponavljanja de facto istih odredbi u oba dokumenta.
Kada govorimo o načinu rešavanja blokade u odlučivanju, tu bi koraci mogli da budu sledeći (navedeni sled koraka dat je samo ilustrativno, kao primer, a opcije i varijacije na temu mogu biti brojne):
Odluka o pristupanju novog člana, povećanjem kapitala, donosi se jednoglasno.
Postojeći članovi ne mogu da se usaglase oko donošenja odluke.
Odložiti donošenje odluke na npr. 30 dana i pokušati, uz prisustvo treće nezavisne strane, da se usaglase stavovi oko odluke.
Ukoliko usaglašavanje stavova nije moguće, jedna od strana (postojećih vlasnika udela) ima pravo da aktivira prodajnu (put) ili kupovnu (call) opciju i da, po unapred dogovorenoj ceni ili po unapred dogovorenoj formuli, proda, odnosno kupi udeo od nesaglasnog člana, tj. člana koji ne želi da glasa za odluku.
Prilikom ugovaranja opcija za rešavanje blokade u odlučivanju uvek treba da se vodi računa da takve opcije ne budu oruđe u ruci finansijski jačeg partnera da, koristeći tu opciju, istisne iz kompanije finansijski slabijeg partnera, ali takođe i o tome da opcije ne budu oruđe u ruci bilo kog partnera da jednostavno izađe iz kompanije koristeći blokadu u odlučivanju kao izgovor. Takođe, vlasnici udela imaju i posebnu odgovornost prema društvu te uvek treba voditi računa ne samo o ličnim interesima vlasnika već i o interesima kompanije.
Činjenica je da svaka kompanija i svaki vlasnik kompanije imaju svoje specifičnosti, te iako postoje određeni tržišni standardi kako se predlaže rešavanje blokade u odlučivanju, gotovo da je nemoguće primenjivati copy paste pristup, već u svakom pojedinačnom slučaju treba tražiti rešenje koje je primereno konkretnoj kompaniji i njenim vlasnicima. No, imajući u vidu značaj i moguće posledice blokade u odlučivanju, iskustva govore da je pravovremeno bavljenje ovom temom sve samo ne gubljenje vremena.
