Klimatske promene se odnose na dugoročne promene kada su u pitanju porast temperature i odstupanje od meteoroloških šablona. Ljudske aktivnosti su jedan od glavnih pokretača, a najviše sagorevanje fosilnih goriva kao što su ugalj, nafta i gas. Lek je edukacija i promena ponašanja, ali i vrste energije kojom se napaja svet.
Građani širom sveta već osećaju posledice zagrevanja, pa se preduzimaju različite mere da bi se situacija ublažila. Uklanjanje betona iz gradova je jedna od njih. Beton apsorbuje i potom emituje toplotu, pa čini gradove još toplijim. Ulična vegetacija s druge strane rashlađuje ulice, pravi hladovinu i obezbeđuje stanište za mnoge životinjske vrste. Zemljište i biljke se ponašaju i kao sunđer, jer upijaju vodu i tako sprečavaju poplave. Utvrđeno je da samo 300 kvadratnih metara površine koja nije pokrivena betonom može da upije do 80 hiljada litara vode godišnje. Projekte uklanjanja betona su sve popularniji u Britaniji, Francuskoj i Belgiji gde se parkinzi pretvaraju u zelene površine.
Budući da je u glavnom gradu Srbije drugačije – parkovi sve češće postaju parkinzi, neophodno je da se edukujemo kako bi se neke katastrofe sprečile na vreme. Veći broj površina pokrivenih travom i drugim rastinjem očigledno može da smiri sve vrelija leta, ali neke ozbiljnije promene traže i veće napore – upotrebu zelene energije na primer.
Važno je da se razume da se zelena energija razlikuje od obnovljivih energija. Iako se često koriste kao sinonimi, ne radi se o potpuno istim stvarima – najveća razlika je u tome što je većina izvora zelene energije takođe i obnovljiva, ali pojedini izvori obnovljive energije se ne smatraju zelenim (izgradnja infrastrukture za sakupljanje energije često uključuje emisiju štetnih gasova).
Zelena energija se razlikuje i od takozvanih čistih energija, a evo kako lakše možete da ih razlikujete:
čista energija = čist vazduh;
zelena energija = nema ugrožavanja životne sredine;
obnovljiva energija = izvori energije koji su dostupni u prirodi, na primer energija vetra i sunca;
Šta je to zelena energija?
Da bi se neka energija označila kao zelena, izvor ne sme da izaziva zagađenje. Iako su izvori uglavnom isti kao kod obnovljivih energija, zagađivanje mora da se svede na nulu, dok sa obnovljivim energijama to nije uvek slučaj. Sagorevanje organskih materijala iz održivih šuma proizvodi obnovljivu energiju, ali često emituje ugljen-dioksid, a tada ne može da se smatra i zelenom energijom.
Glavni izvori zelene energije su vetar, sunce i voda (uključujući energiju plime i oseke). Energija vetra i solarna energija mogu da se koriste i u privatnim kućama. Pored ova tri tu su još tri izvora: geotermalni, biomasa i biogoriva.
Solarna energija je najuobičajeniji tip zelene energije i obično se uz pomoć solarnih ćelija transformiše u struju. U privatnim domovima se sve češće koristi za grejanje i hlađenje prostora i zagrevanje vode, te kuvanje i osvetljenje. Postala je dostupnija i običnim građanima, pa se sve češće koristi i za veće stvari kao što je osvetljavanje čitavih stambenih blokova.
Energija vetra se koristi za pokretanje turbina koje proizvode struju, a u Sjedinjenim Američkim Državama se, na primer, 10% od potrošene struje na godišnjem nivou već proizvodi na ovaj način. Energija se stvara sve dok ima vetra, a turbine se postavljaju na većim nadmorskim visinama i u oblastima koje su poznate kao vetrovite.
Hidroenergija je izvor energije koji se smatra obnovljivim zbog ciklusa kretanja vode u prirodi. Energija sunca utiče na isparavanje vode iz mora, okeana, jezera i reka i podiže je u vidu vodene pare. Kada vodena para dosegne hladniji vazduh u atmosferi, kondenzuje se i stvara oblake. Vlaga na kraju pada na Zemlju kao kiša ili sneg, obnavljajući tako vodu u okeanima i rekama. Gravitacija pokreće vodu sa visokog terena prema niskom. Snaga tekuće vode može biti vrlo velika. Hidroenergetski potencijal vodotokova predstavljao je vekovima važan izvor obnovljive energije, a tragovi korišćenja mogu da se prate još od drevnog Egipta, Persije i Kine.
Geotermalna energija je još jedan izvor energije, jer se toplota neprekidno proizvodi unutar Zemlje. Na prvom mestu je prirodno raspadanje radioaktivnih elemenata (prvenstveno urana, torijuma i kalijuma), koji se nalaze u svim stenama i proizvodi ogromnu toplotnu energiju. Osim radioaktivnim raspadom, toplota u Zemljinoj kori se stvara i na druge načine: egzotermnim hemijskim reakcijama, kristalizacijom rastopljenih materijala i trenjem pri kretanju tektonskih masa. Ukoliko se računa sa iskorišćavanjem do dubine od 3 km, rezerve hidrogeotermalne energije su oko dve hiljade puta više nego rezerve uglja. Najveći deo nosilaca energije ima temperature niže od 100 °C (oko 88%), a tek mali deo ima temperature iznad 150 °C (oko 3%). Procenjeno je da zalihe geotermalne energije daleko prevazilaze energetske zalihe uglja, nafte, prirodnog gasa i uranijuma zajedno.
Biomasa je karbon-neutralni obnovljivi izvor energije koji je konstantno dostupan u ekosistemima. Tu spadaju i biorazgradivi delovi nusproizvoda drvne industrije, otpaci i ostaci biološkog porekla iz poljoprivrede (što podrazumeva biljne i životinjske materije), kao i industrijskog i komunalnog otpada. Biomasa je i sva organska materija biljnog i životinjskog porekla koja se u prirodnim procesima raspada i emituje gasove ugljenika. Sagorevanjem ovih ostataka se ne doprinosi uvećanju ukupne količine ugljenika u prirodi jer bi on svakako bio oslobođen u prirodnim procesima raspadanja materije. Stručnjaci ipak upozoravaju da ovim izvorima energije mora pažljivo da se upravlja kako bi bili zeleni.
Biogoriva se proizvode od raznih biljaka i organskih materija, odnosno od ugljenih hidrata koja se nalaze u organskim materijama. U tečnom stanju se najviše koriste za automobilsku industriju i transport, a u čvrstom mogu da se koriste za neke industrijske procese i grejanje. Velike investicije u tehnologiju biorafinerija, gde se biomasa pretvara u različita biogoriva i maziva, u budućnosti će verovatno biti zastupljene kao i rafinerije nafte danas. Prva generacija biogoriva se proizvodi od skroba ili šećera iz kukuruza, pšenice, palme, šećerne repe i biljaka koje u sebi sadrže veći procenat skroba ili šećera. Nedostatak jeste što je ovo takođe i hrana, pa je proizvodnja biogoriva na ovaj način neodrživa, jer može da utiče na cenu osnovnih životnih namirnica i negativno na ekonomiju zemlje. Pored toga, u nekim državama se seku šume da bi se oslobodilo novo poljoprivredno zemljište za uzgoj, što prouzrokuje dodatne probleme koji vode ka efektu staklene bašte.
Klimatski bezbedna budućnost = mir u svetu
Sve više stručnjaka upozorava da je klimatski bezbedna budućnost i nužan preduslov za mir u svetu. To ipak ne znači da zelenu energiju možemo da zovemo i „energija mira“. Ekspertkinja za razrešavanje konflikata, Olivia Lazard, u svom TED predavanju objašnjava da pored pomenutih izvora zelene energije postoje i materijali koji su nam potrebno da bismo postigli dekarbonizaciju. Priča o rudarenju ovih materijala je postala veoma važna za klimatsku budućnost, ali i za međunarodni mir.
Lazard kaže da budućnost bez ugljenika znači budućnost u kojoj ekonomski rast ne dovodi do efekata staklene bašte. To se naziva „zelenim rastom“. Kako bismo iskoristili izvore obnovljivih energija moramo da proizvodimo tehnologije poput solarnih panela, vetrenjača, baterija, a za to su potrebne ogromne količine metala i minerala koji se još uvek nalaze ispod zemlje. Drugim rečima: zeleni rast podrazumeva i nove, ogromne rudnike.
Poznato je da rudarenje može da ima ozbiljan uticaj na lokalne ekosisteme i populaciju. Istorija nas je naučila da kada se promene dominantni izvori energije, menjaju se i odnosi snaga u svetu. Države koje imaju odgovarajuće resurse mogu da obezbede ekonomsku i političku prednost – tako je ugalj na primer pomogao Ujedinjenom Kraljevstvu. Trenutno smo usred najveće energetske tranzicije u istoriji čovečanstva, i to u vreme dok klimatski sat otkucava. U toku je trka za nove izvore energije, a u njenom središtu su materijali koji su potrebni za dekarbonizaciju s jedne, i digitalizaciju s druge strane.
Pitanje litijuma
Litijum je na primer neophodan za proizvodnju baterija, a globalna proizvodnja se uvećala za oko 300% od 2010. do 2020. godine. To znači da „čista budućnost“ zahteva intenzivnu upotrebu ovog materijala – Međunarodna agencija za energetiku ističe da električni automobili zahtevaju šest puta više mineralnih komponenti od tradicionalnih, a to je tek početak. Svetska banka napominje da će se uz trenutne projekcije globalna proizvodnja minerala kao što su grafit i kobalt do 2050. godine uvećati za 500% kako bi se zadovoljile potrebe tehnologija čiste energije.
Ističe se da to ko trenutno eksploatiše i obrađuje minerale, te to gde se nalaze najveće zalihe, može da posluži kao mapa za neke buduće geopolitičke promene. Kada je iskopavanje litijuma u pitanju, dominiraju Australija i Čile, a Kina vlada obradom. Kobalt se najviše iskopava u Demokratskoj Republici Kongo, a obrađuje u Kini. Nikl se rudari u Indoneziji i na Filipinima, a na obradu opet ide u Kinu. Kada je iskopavanje u pitanju, Kina je glavna za retke metale, ali ih nigde ne šalje, već ih sama i obrađuje. Stručnjaci ističu da je Kina vešto iskoristila svoj geoekonomski uspon u poslednje dve decenije, a zbog toga će igrati važnu ulogu u tranziciji mnogih drugih država. Evropska unija, kada su retki metali u pitanju, već 98% zavisi od Kine, što joj daje određenu prednost u preoblikovanju globalnih odnosa moći.
Istina je da promene u odnosima moći tokom istorije nisu ništa novo, ali je važno da se povede računa da se ne ugroze ljudska prava i da lanci nabavke ne počnu da služe kao oružje u vremenu kad je međunarodna atmosfera već nestabilna. To znači da veliki igrači ne bi smeli da vrebaju države u kojima se nalaze resursi koji su im potrebni – većina je u Africi, Južnoj Americi, Centralnoj Aziji i Indo-Pacifiku. Ekonomisti bi mogli da kažu kako je to sjajna stvar, jer su ovim državama potrebni ekonomski resursi kako bi se izvukle iz siromaštva. Nevolja je u tome što u većini ovih zemalja vlada korupcija, a u nekima ratovi traju već dugo, na primer u Mjanmaru i Centralnoafričkoj Republici. Teško da se prave i pravedne odluke donose usred rata i korupcije.
I ovo nije sve – Lazard nas podseća na velike ekosisteme koji moraju da se zaštite i obnove kako bi se uopšte počelo sa stabilizovanjem globalne klime, obnovom hidrološkog ciklusa i zaštitom biodiverziteta. Nevolja je u tome što se mnogi nalaze baš u zemljama koje su bogate mineralima koji su trenutno najpotrebniji. Drugim rečima – izmene i eliminacije ovih ekosistema zbog rudarenja bi ugrozile stabilnost planete. Dakle, ne samo međunarodnu bezbednost, već i planetarnu.
Krajnje je vreme da se razume da uništavanje okruženja u jednoj državi ne utiče samo na stanovnike te zemlje, već na čitavu planetu. Korupcija, institucionalna i socioekonomska krhkost, sve bi to trebalo da utiče na donošenje odluka gde sme da se kopa, a gde ne. Države s najviše resursa bi mogle najviše da ispaštaju kada je sposobnost razvoja i adaptacije klimatskim promenama u pitanju, ali i kada se radi o izbegavanju nasilja. Ali stručnjaci znaju da one nisu izolovane i da bi nepažnja mogla da dovede do podrivanja ekološkog integriteta i do uvećavanja rizika od konflikta, što bi izazvalo posledice u celom svetu.
Slika nije baš ohrabrujuća, pa može da dođe do ponavljanja scenarija u kojem su stradale zemlje koje su bile bogate fosilnim gorivima. Napredak i prelazak na zelenu energiju ne može da se ostvari ako se ne obrati pažnja i na neželjene posledice. Dekarbonizacija jeste put napred, ali mora i ovo da se ima na umu – klimatski bezbedna budućnost jeste neophodan uslov za mir, ali nema klimatski sigurne budućnosti bez mira.
Potencijalna rešenja
Olivia Lazard nudi potencijalna rešenja. Na prvom mestu je to nauka i angažovanje eksperata koji znaju gde je sa ekološkog stanovišta bezbedno kopati, a gde ne. Ako je neka oblast bogata mineralima ključna za zdravlje cele planete, onda na rudarenje tu mora da se zaboravi. To znači zaštićena područja na kojima ne može da se dobije dozvola za rudarenje. Tamo gde se proceni da je rudarenje bezbedno, neophodno je da se konstantno radi na socioekonomskoj i ekološkoj obnovi.
Na drugom mestu spominje „globalni režim javnog dobra“. Ako je dekarbonizacija pitanje opstanka cele ljudske vrste, onda bi materijalima koji su nam za to potrebni trebalo da se upravlja globalno, pod pomenutim režimom. Alternativa tome je konflikt i planetarni kolaps. Ovaj režim još uvek ne postoji, a Lizard kaže da bi države koje su u centru pažnje jer imaju najviše ovih resursa trebalo da dobiju kompetentnu podršku dok se ne formira. Ukratko – najvažnije je ulaganje u rešavanje konflikata, borbu protiv korupcije i drugih stvari koje će omogućiti bezbolnu energetsku tranziciju. Istorija nas je naučila i to da sve ovo zvuči kao utopija, a prizori iz Konga i drugih zemalja u kojima se pomenuti materijali već eksploatišu ne uliva mnogo nade.
Ovo pitanje je deo dinamičnog mozaika na jedanaestoj BIZIT konferenciji koja će se održati 6. i 7. novembra 2024. godine u beogradskom hotelu Metropol. Ovde ćete sigurno pronaći odgovore na brojna pitanja. Poslušajte prezentacije, uporedite, pitajte, pa će i razumevanje biti lakše.