„Ništa se u ovoj firmi neće promeniti dok je stari živ“ – omiljena je rečenica scenarista serija i filmova, kao i pisaca lakih knjiga koji se u svojim delima, manje ili više, dotaknu i porodičnih kompanija. Kao i mnoge stvari u životu, tako i ovde, ono što se dešava na papiru i ekranu ne mora da bude realnost i retko je baš tako u životu. Nažalost, postoje i kompanije za koje rečenica sa početka teksta važe ali, budimo pošteni, njih nema puno. Znam ih iz priča naslednika, koji ne mogu da se iščupaju iz zagrljaja osnivača, i menadžera koji, zavedeni njegovom harizmom na brzinu, nesmotreno, dođu i još brže iz takvih kompanija odu. (Piše i čitajte – menadžera, a ne prvoboraca koje nekad tako pokrste). Takve osnivače, na obostranu radost, nikad nisam bliže upoznao. Da sam neka vlast, uveo bih službu socijalnog radnika ili staratelja za takve kompanije i osnivače.
Da bi bila tačna, početna rečenica teksta pred vama mora da bude preciznija i da glasi – „Neće se ova firma u potpunosti promeniti dok je stari živ“. Ili da priđemo sasvim blizu poruci koju želim da podelim – „Niti jedna kompanija ne može se u potpunosti profesionalizovati dok je osnivač živ“. Osim ako je ne proda.
Zašto je to tako? Zašto je važno ovo razumeti?
Pre svega zato što nijedan osnivač nije pokretao kompaniju da bi pisao i usvajao budžete, analizirao i planirao troškove, definisao jasne ciljeve, vodio unapred pripremljene sastanke sa jasnim dnevnim redom, zaključcima i zadacima. To je njima jednostavno rečeno – dosadno. I kad ređe svojevoljno, a češće pod pritiskom počnu da sastanče, planiraju… forme radi to rade. Većina njih puno više vole sastanke sa zaključkom „E baš smo se lepo ispričali“, kad baš moraju da definišu ciljeve brzo ih zaborave, planove menjaju jer im nakon mesec, dva bolja ideja na pamet padne…
Dok joj je na čelu on, samonikli preduzetnik i samouki menadžer, zvaće se generalni direktor, CEO ili predsednik da bi predstava bila ozbiljnija, ali tu poziciju i tu funkciju nikada neće izvršavati onako kako je ona zamišljena i neće raditi svoj posao – generalnog direktora. Oni vole tako da se zovu i predstavljaju ali ne vole posao koji ide uz tu titulu. Na stotine i stotine ih dobro poznajem, ali niti jedan (ajd jedan jedini liči – nek’ oni koje znam pomisle da sam baš na njih mislio, sujetni su) nikada ne bi mogao da bude na čelu neke internacionalne kompanije u regionu koji podnosi izveštaj nekom bordu u centrali. Oni su ljudi preduzetnici, većina, u najlepšem i najpozitivnijem smislu te reči. Ne radi se o tome da oni ne mogu da nauče menadžerski zanat, mogu naravno, ali oni ne mogu da ga ŽIVE. Budući da ne mogu da ga žive oni se užive, glume, muče sebe, pa muče svoje prve saradnike, troše uzalud svoje vreme i njihove živce. Mešaju se, ruše strukturu, „preskaču“ svoje saradnike, preveslaju ih prvoborci miljenici te im nešto obećaju, rade ono zbog čega su firme pravili, a to nije rad sa ljudima… spremi se, čitaoče, ide gruba rečenica – valjaju se u operativnom blatu. Jednostavno nisu osnivači u nekoj garaži, ćumezu, štali… pravili prve proizvode ili prepakivali uvezene da bi danas radili „ovo“.
I kad poziciju generalnog direktora (ne piše predsednika) prepuste nasledniku, lakše, ili nekom drugom, ne daj bože, svi moraju biti svesni šta će se desiti. Opet će kad u firmu dođe malicko da se zamešućka, savet uputi, sugestiju ili bar naglas promisli, pa čik ko sme da ne posluša… I sa time treba živeti, ne može se nikad više brod sa puta profesionalizacije na koji je krenuo vratiti. Kako vreme bude prolazilo sve će se ređe i manjim intenzitetom ovo dešavati. Ali nikad neće prestati. Takvim ponašanjem samo će rušiti svoj lik, no delo, srećom, urušiti neće. Promenila se ova firma, ali nikad se ne može u potpunosti promeniti dok je „stari“ živ.
…
Imam nekoliko beleški u notesu koje se bojim već godinama da u tekst pretvorim i objavim. Zahtevaju pažljivo čitanje i neselektivno zaključivanje. A sa ovim drugim iskustva puno imam od kada sam objavio knjigu „Osnivači, naslednici, menadžeri“. Svako od čitalaca izvuče šta mu odgovara – napisao si to, čitaju ljudi šta im odgovara, a ono što im ne prija, e to ne vide. I naslednici i osnivači i menadžeri.
Tako da skrećem pažnju. Namera ovog teksta nije da pošalje poruku da ne vredi raditi na organizacionom uređenju i profesionalizaciji, već čekati, sad teško mi da napišem, a i ne mislim, „bolja vremena“. Moraju se kompanije uređivati jer niko ne može da ih vodi sada i u budućnosti na način na koji ih je, desetljećima, vodio osnivač. Da, neće biti 100% profesionalizovane (ma šta to značilo), ali napredovaće i biće i iznutra ozbiljne kao što se i na tržištu sa pravom doživljavaju.
Ovaj tekst je pisan i sa namerom da umiri i naslednike i menadžere koji nisu iz porodice, koji već znaju menadžerski zanat ili su blizu da ga spoznaju. Da ne odustanu i odu. Naslednici će se i onako kad tad, tako ili onako vratiti. Zreli menadžeri ili oni koji su vremenom sazreli, neka budu strpljivi i svesni da nije u drugom dvorištu trava zelenija. Slične se predstave daju u svim pozorištima, a oni neka igraju pošteno svoju ulogu. Glavni lik polako preuzima sporednu kao i svaki veliki glumac. Što je mudriji to će se češće dešavati da, i kad izađe na scenu, dobije stojeće ovacije. „Hoću da budem važan“ – reče jedan osnivač. I to je apsolutno legitimno, podržavam, zasluženo je. Da, osnivači uvek treba da budu važni. Ali, i da budu mudri pri izboru kako će biti važni.
Ove poruke delim usmeno onima koji su mi blizu, a sad pišem zbog onih do kojih ne mogu da dođem i kažem da budu mirni, kad treba – izbroje do deset, jer je brod krenuo i ne može ga niko vratiti.
